„Naše pleme izginuti neće...“

Kako su Zagorci pomlađivali krv pojedinih sesvetskih obitelji, pokazuje nam slučaj Đure Zajca koji se 1822. priženio k Lucinima i dobio, po ondašnjem običaju, njihovo prezime.

Lucinima je bilo do toga da im loza ne izumre, a Zajec je jamačno isplivao iz bijede i dokopao se ljudskog života. Još je zanimljiviji slučaj Filipa Zajca  „rodom iz župe Marija Bistrica“ – „pridruženog“ Šemperima. Možda  je došao u službu, pokazao se vrijedan, pa ga Šemperi primili za svoga. Znamo pouzdano da se on 1837. vjenčao pod njihovim prezimenom (uz dodatak Zajec) s djevojkom Barom Carić. Sin Tomo i njegovi potomci pišu se već isključivo Šemper premda u njima nema ni kapi Šemperove krv!

 Ni neki nekadašnji Kušekovići u Sesvetama nisu zapravo Kušekovići. Evo kako: 1858. g. udala se 16-godišnja djevojka Marija Perjanec (s pridjevkom Novak) za 54-godišnjeg udovca Franju Kušekovića (s pridjevkom Veliki ili Gornji). nakon četiri godine braka (koji je bio bez potomstva) ostala je udovica i od 1864. do 1874. rodila petoro vanbračne djece.

 1875. udala se kao udovica od 35 godina za Đuru Benceka Pucka iz Laza „pridruženog“ u dom Kušekovića. On je tada bio star 32 godine. Spomenutu vanbračnu djecu rodila je – prema predaji – s njim, a u braku imali su još jedno muško dijete. Njihovi se potomci pišu neko vrijeme: Novak Perjanec Bencek Pucko Kušeković dok postepeno nije prevladalo prezime Kušeković – iako bi im u stvari bilo koje drugo od navedenih prezimena više pripadalo. (Odlomak članka prof. Mirka  Petravića „Prvi Zagorci u Sesvetama“ iz „Zagorskog kolendara“ za 1964. g.)